Извршни одбор Музејског друштва Србије је, поводом пројекта „Изложбени парк војне опреме“ на парцелама које директно задиру у простор и заштићену околину Меморијалног комплекса Слободиште (комплекса у саставу Народног музеја Крушевац), чија реализација би нарушила основне струковне музеолошке принципе, на основу пристиглих иницијатива, 17. јуна 2026. одржао електронску седницу и донео одлукда се подрже основни закључци изнети од стране Центра за истраживање и валоризацију градитељског наслеђа ВАМ, као матичне групе стручњака за стваралаштво Богдана Богдановића, на основу чијег ауторског пројекта је реализован МК Слободиште.
Реализација пројекта „Изложбени парк војне опреме“ на планираној локацији неприхватљива је, са становишта савремене музеологије и историје уметности, из следећих разлога:
1. Методолошки и музеолошки конфликт два супротстављена наратива
Професор Богдановић је „Слободиште“ конципирао као јединство меморијалног, просторног и пејзажног концепта, постављајући нову „формулу југословенске споменичке уметности“. Основна порука меморијала је хуманистичка – слављење живота, слободе, достојанства и мира, уз доследно избегавање излагања материјалних артефаката и идејних асоцијација рата. Уношењем тешке ратне механизације и савременог наоружања у овај простор врши се насилна промена уметничког концепта и наратива. Унутар истог простора на отвореном ствара се неодржив конфликт: са једне стране имамо врхунски уметнички израз који комеморира жртве кроз метафору мира и оде животу, а са друге стране излагање војне опреме ). Замишљени концепт парка војне опреме поништио би едукативну и меморијалну функцију самог локалитета.
2. Деградација концепта „Споменика у пејзажу“ и land-аrt-а
МК Слободиште се у светској историји уметности изучава као један од најранијих и најчистијих примера land-art-а, где су сама земља, рељеф и зеленило примарни музејски експонати. Простор по свом ауторском концепту искључује статичне, агресивне и технократске интервенције. Увођење масивних бетонских постоља за тешку војну опрему на површинама које су изворно пројектоване као заштићене зоне озелењавања представља грубу физичку и естетску деградацију овог јединственог амбијента, категорисаног још 1983. године, и проглашеног културним добром од великог значаја за Републику Србију 1991. године. Додатно, сваки елемент на Слободишту функционише у корелацији са слободним визурама и природним пејзажом. Постављање војног парка у видокруг ових елемената трајно девалвира естетску вредност Богдановићевог ремек-дела.
3. Угрожавање међународног музеолошког статуса и UNESCO номинације за Листу светске баштине
Наглашавамо и да је започет процес за уврштавање целокупног опуса Богдана Богдановића на UNESCO листу светске баштине. Према смерницама Конвенције о светској баштини кључни критеријуми за евалуацију су интегритет и аутентичност добра. Уколико se дозволи, због Изложбеног парка војне опреме, овакву драстичнa и неадекватнa изменa „Слободишта“, Србија ризикује дисквалификацију из овог важног међународног процеса. То би нанело огромну штету угледу српске музеологије и заштите културног наслеђа у целини.
Изложбама војне опреме и историјског наоружања свакако има и треба да буде места у музејској пракси Републике Србије, али у оквиру специјализованих војних музеја или на локацијама чију историју и контекст неће угрозити својим садржајем и наративом. Слободиште, као простор вајан за мир и слављење живота, музеолошки не може да апсорбује такву врсту експоната. На територији града Крушевца постоји више одговарајућих локација на којима се може поставити Изложбени парк војне опреме, а који нису под заштитом и немају сукоб у домену културе сећања.
Став ИО МДС је да се мора одустати од свих неадекватних радова на Слободишту, а да план о изложбеном парку војне опреме, који ван овог контекста може бити музеолошки занимљив, треба допунити замисли о другој локацији на којој би поменути парк могао бити посматран у виду самосталног ауторског пројекта, а не као неадекватан додатак који би трајно нарушио већ постојећи комплекс са својом изворном идејом и поруком.