МУЗЕЈСКИ ПОСЕТИЛАЦ: ГОСТ, ПАРТНЕР, ПРИЈАТЕЉ

foto

ИЗВЕШТАЈ и ЗАКЉУЧЦИ

са Треће међународне конференције Секције музејских педагога Музејског друштва Србије

Трећа међународна конференција Секције музејских педагога Музејског друштва Србије Музејски посетилац: гост, партнер, пријатељ одржана је 18. и 19. новембра 2021. године у Градском музеју Сомбор. Организациони одбор конференције чинили су: Гордана Пајић из Народног музеја Ваљево, Драган Киурски и Катарина Драгин из Народног музеја Кикинда, Драгана Латинчић из Музеја града Београда, Невена Кусонић Живадиновић из Градског музеја Сомбор и Бојана Субашић из Завода за проучавање културног развитка.

foto

Организацију стручног скупа пратиле су динамичне промене – било је одустајања, потребе да се предавачи мењају, а излагања пребацују из сесије у сесију, тако да је постављени концепт програма, са јасним темама сваког сегмента, морао бити измењен. Такође, првобитно је планирано да сва излагања буду првог дана, а радионица и обиласци наредног, али је то било немогуће извести због одлука Кризног штаба. Заправо, све наведене измене узроковане су ситуацијом са корона вирусом, тако да је, имајући то у виду, организациони одбор прихватио све оправдано тражене измене, са идејом да је у том тренутку најважније да се скуп одржи и да се музејски едукатори сретну и разговарају. 

Конференцији су присуствовале укупно 34 колеге, а представници 16 установа или организација у култури имала су излагања и презентације. Стручни скуп су отворили в.д. директора Градског музеја Сомбор Давид Фирањ и председник Секције музејских педагога Музејског друштва Србије Драган Киурски, а сам почетак конференције забележила је и локална ТВ екипа. Конференција је била подељена у три сесије, а сваку је пратила краћа дискусија. Две сесије су одржане првог дана, другог дана је реализована трећа сесија, а по њеном завршетку су донети и закључци.

foto

Радни део конференције завршен је излагањем Дарије Благојевић из Удружења Althea о програмима за особе са сметњама у развоју реализованим у различитим културним и другим установама и објектима широм Србије, а затим су учесници имали прилику да чују вођење кроз сталну поставку Градског музеја Сомбор и сазнају на који начин је решен приступ и доступност садржаја поставке овог музеја слепим и слабовидим особама.

По завршетку радног дела конференције, уследио је обилазак најзанимљивијих места у Сомбору, по избору домаћина: Градског музеја Сомбор, Галерије Милан Коњовић и зграде Сомборске жупаније у којој се налази највећа слика (димензије: 7х4 м, са рамом око 40м2) у Србији. У питању је слика Битка код Сенте уметника Ференца Ајзенхута, датована у 1898. годину и израђена у техници уље на платну. 

Конференција је започела пленарним излагањем представница Завода за проучавање културног развитка Бојане Субашић и Богдане Опачић, које су својом презентацијом Има ли посетилаца у музеју? отвориле тему конференције, анализом различитих категорија музејских посетилаца, као и њихових потреба и културних навика.

У првој сесији Музеј Војводине представио је своје програме за децу најмлађег узраста, колегиница из Музеја афричке уметности је презентовала дугогодишњи програм за студенте Практикум, а гошћа из Двора Велики Табор из Хрватске модификацију програма, нарочито породичних, у условима пандемије вируса корона. Народни музеј у Београду је представио на који начин је укључио социјално осетљиве категорије у своје едукативне програме.

У другој сесији представили су се Природњачки музеј у Београду, Народни музеј Зрењанин, Железнички музеј, Градски музеј Сомбор, Народни музеј Крагујевац, Галерија Матице Српске, а колегиница из организације Heriteach представила је међународни програм Our Collections Matter и могућности међугенерацијског учења. Колеге из Зрењанина и Железничког музеја фокусирале су се на проблеме које имају у свом раду, колегиница из Градског музеја Сомбор је представила програме за најмлађу публику, а колегинице из Галерије Матице српске су говориле о партиципацији Новосађана приликом избора уметничких дела за излагање. Колегиница из Природњачког музеја у Београду открила је на који начин је музеј који нема сталну поставку ипак отворио простор за посетиоце, док је Народни музеј Крагујевац приказао начин рада са слепим и слабовидим особама, као и сарадњу са заједницом глувих и наглувих.

Трећа сесија обухватила је представнике пет музеја. Колегиница из Градског музеја Сомбор презентовала је програм за слепе и слабовиде, а Музеј града Београда представио је своје музичке програме у које може да се укључи више категорија посетилаца. Колегиница из Спомен-збирке Павле Бељански говорила је о програмима за: слепе и слабовиде, глуве и наглуве и младе. Кроз презентацију колегиница из Музеја науке и технике представљени су програми за најмлађу публику. На самом крају колега из Народног музеја Кикинда представио је занимљиво истраживање Џона Фолка и Лин Диркинг који су се бавили квалитативном анализом посетилаца, усмеравајући пажњу на потребе посетилаца и њихове разлоге за посету музеју.

У дискусијама је отворено неколико питања:

1) Колегиницама из Завода за проучавање културног развитка било је интересантно да из прве руке чују мишљење запослених у музејима и оних који су непосредно укључени у реализацију програма током манифестација Ноћ музеја и Музеји за 10. Чуле су се критике због начина „оживљавања” манифестације Недеља музеја која касније добија назив Музеји за 10; речено је да музеји немају капацитет да раде 10 дана од 10ч до 22ч, мада је радно време музеја у претходним годинама током трајања манифестације скраћивано; да посетиоцима није битно која је манифестација у питању али су збуњени ако мисле да су дошли на Ноћ музеја, а музеј је затворен јер је учествовао у другој манифестацији; да је проблем што се установе стављају пред избор – или једно или друго; да се с једне стране тражи да музеји остварују сопствени приход, али им се с друге стране налаже да током манифестације Недеља музеја улаз буде бесплатан; да је Ноћ музеја у једном тренутку почела да финансира програме за своју манифестацију, а да све време део прихода уплаћује установама која учествују у њој, што није случај са обновљеном манифестацијом Музеји за 10… Са друге стране, учесници су се сложили да је упитан квалитет посета током таквих, масовних манифестација. Свакако, већина присутних се изјаснила да радије учествује у Ноћи музеја.

2) У фокусу учесника после друге сесије био је Железнички музеј и позиција у којој се налази. Нажалост, колега је морао да оде одмах после свог излагања, тако да није био у прилици да да неке додатне одговоре и чује евентуалне предлоге који би могли били корисни за установу на чијем је челу.

3) После треће сесије постављено је питање зашто је прекинута реализација музичких програма у Музеју града Београда. Уследио је одговор да нова управа музеја није препознала квалитет, смисао ни потенцијал тог програма, тако да се они тренутно не финансирају и не одржавају, јер се, иако се појављују као предлог у годишњем музејском програму рада, не разматрају и сматра се да нису приоритет.  

4) По ко зна који пут, постављено је питање ко је заправо музејски едукатор, шта је његов опис посла, које све вештине треба да поседује и шта све треба да ради.

Закључци конференције:

1) из излагања на скупу се могло закључити да се само мањи број музеја бави истраживањем посетилаца и разговором са посетиоцима који је усмерен на њихове потребе, а да велика већина прави програме по неком другом критеријуму – актуелној изложби, збиркама у фундусима музеја, личном афинитету и још увек прати класичну „типологију” посетилаца – узраст, пол, образовање…

2) потребна је друга врста истраживања публике – квантитативна, која подразумева узраст, пол, образовање је превазиђена и треба прећи на квалитативну анализу и ослушнути потребе посетилаца, па у складу са тим бирати теме и конципирати програме;

3) у складу са дискусијом о опису посла музејског едукатора, постављено је питање да ли он треба да се бави и истраживањем публике – колегинице из Завода за проучавање културног развитка понудиле су да то уради Завод, као и истраживање о бројном и сваком другом стању музејских педагога у музејима у Србији;

4) предложено је да, по узору на Едукативну музејску акцију (ЕМА) коју спроводи Хрватско музејско друштво односно њихова секција за музејску педагогију већ дуже од 25 година, и музејски едукатори у Србији осмисле своју заједничку тему и акцију.

Драгана Латинчић

Драган Киурски